Kad je tema velika obitelj, većina ljudi odma pomisli na buku, svađu i nered. Ne mogu reć da u nas nije tako. Ode uvik neko nešto ima za reć, pitat il prigovarat, al šta više odrastan vidin sve više lipote i posebnosti u našin svakodnevnicama. Virujen da funkcioniramo jer baš u toj buci živi ono najvridnije – ljubav.
Dok san bila manja, mislila san da sve obitelji žive ovako ka mi. Dugo nisan razumila šta je materi i ćaći toliko bitno da smo svi za stolon u isto vrime. Onda san razmislila o tome kako bi moj dom bez zajedništva bila samo kuća od betonskih zidova.
Mater je srce našeg doma. Nekad ni sama ne znan kako sve uspije stić. Kolko god toga napravila kroz dan, uvik će pitat kako je bilo u školi i iskoristi svoj zadnji atom snage na zvanje na večeru, svakog pojedinačno, naravno. Ona zna di je kome šta ostavljeno, ko je tužan, ko laže da je učija il da je sinoć zaspa u deset sati. Nekad je samo dovoljan jedan njezin pogled da se svi ostavimo mobitela i počnemo sklanjat po kući. A opet, ista ta mater će nas prva zagrlit kad nan je teško i utješit pravin ričima.
Ćaća mi nije čovik od puno riči, pa kad priča šta mu se dogodilo il priče iz mladosti, svi slušamo, jer on sve zna. Iako nekad pari ozbiljan, njegovi usputni znakovi pažnje, zagrljaji i par riči ohrabrenja vridi više od vriće zlata. A u nas petero dice dogovoranje mirnin puten nije jača strana; uvik se svađamo ko će šta napravit, kome je ko uzea punjač il poija zadnji keks.
Kad ostanemo sami doma, zapravo budemo najsložniji. Ne znam u čemu je čar, ali tad kućon prođe pozitivna energija pa zajedno pivamo, pričamo i smijemo se do kasno u večer. Najviše volin one večeri kad se svi skupimo u kužini punoj glasova. Svak svakoga upozorava da ne upada u rič. Igramo grad država, mater optužuje ćaću da vara jer koristi riči iz doba antike. Sve je to postala neka naša obiteljska tradicija. U tim trenucima gledan svoju obitelj i mislin kako jedna obitelj i njezin život ne mora biti savršen da bi bio poseban na svoj način.
Možda neko sa strane vidi običnu sedmeročlanu obitelj, ali ja tu vidin svoj mali svit. Misto di se uči šta znači dilit, praštat, poštovat i beskrajno volit. I zato, kad jednog dana buden odrasla i imala svoju obitelj, volila bi da bude barem upola ovakva kakva je moja danas. Obitelj nije samo dijeljenje istog prezimena – to je tvoj doživotni oslonac.
Katarina Vilić, 8 b
Ostavi svoj komentar